Miloš Petković, poznatiji kao Dafina, bivši narednik Srpske dobrovoljačke garde i jedan od telohranitelja Željka Ražnatovića Arkana rešio je da iznese detalje o kojima se do danas nije mnogo znalo.
U intervjuu za Balkan Info, Petković otkriva kako je bilo u kampu garde, u kakvim je odnosima bio sa Legijom, kakav se to incident desio na Arkanovoj i Cecinoj svadbi...
Prenosimo delove ispovesti:
O SRPSKOJ DOBROVOLJAČKOJ GARDI
Upoznao sam Arkanovu kumu dok sam radio kao moler. I ja sam njoj završavao neke radove na njenoj kući, a inače te radove je Arkan finasirao. I jednog dana kada je on došao, pogledao me i pitao da li hoću da se pridružim njegovoj gardi. Pristao sam.
Inače tada kada sam ga prvi put upoznao ličio mi je na veoma neotesanog i tvrdoglavog čoveka.
Gardi sam pristupio u novembru 1993. Tu su već bili Kristijan Golubović i Milorad Ulemek Legija. Kad sam došao u kamp tog dana je upravo Legija bio dežurni oficir. On me odmah postrojio jer sam ja došao u pocepanim farmerkama glumeći neku mafiju iz Braće Jerković. Bilo je teško tih prvih dana. Čak sam tada bacio bio i bombu u neki bunar pa su me kaznili tako što su me maltretirali tri dana i tri noći. Kazna je bila užasna.
Arkan nas je jednog dana postrojio u kući gde sada živi Ceca i pitao me zašto me zovu Dafina.
Zato što sam kod nje radio za neki keš, odgovorih mu.
I tako je počelo. Radio sam kao obezbeđenje na koncertima tim prvim kod Cece, izašao posle i u novinama... I do danas ostao mi je nadimak - Dafina.
Inače ja sam u jednom trenutku pobegao iz kampa. Jurili su me džipom ali nisu uspeli da me uhvate. Posle me je Arkan nagradio tako što me je postavio kao obezbeđenje ispred njegove kuće.
Upoznao sam se preko čuvenog Šuce sa Šiptarom i Kumom. Naime, ja sam radio kao obezbeđenje kod jedne Katarine koja je imala problema sa nekim indijancem iz Borče. I ja to kažem Šuci, on lepo dođe sa Šiptarom i Kumom i mi tog tipa iz Borče pošaljemo u Urgentni. I tako smo nastavili posle da se družimo sve dok mene dve interventne nisu uhapsile u jednom trenutku.
DOLAZAK U GARDU
Kada sam ih sve video tamo ja sam pitao da li mogu da se vratim u Jerković. Ali eto uspeo sam da izdržim jedno četiri meseca. Maltretirali su me samo tako, da bi me doveli u red.
Legija me je maltretirao po celoj Kladuši. Uzmem devojku, stavim je na motor i pobegnem i onda me Legija juri po celoj Kladuši. Krio sam se kod Umproforaca... Jednom sam se i zakucao u njih pa mi je Legija zabranio da vozim motor.
Inače da se zna, nisu svi u gardi primali platu. Problem je bio što je legija delio platu a da bi je primio moraš da dođeš ispred njega i da mu raportiraš. I bilo je tipova dođu, on ih nešto pita, oni se zbune i on ih otera. On je imao one urokljive oči. Svima su nam rekli da ga ne gledamo u oči već u pare koje drži u ruci.
Legija je smatrao da ako neko ima strah da od njega podigne platu, šta će sutra biti sa takvim u nekoj borbenoj akciji. Mnogi nisu ni ručali jer su se plašili Legije. On je imao običaj da stoji tamo gde prolaziš kad uzimaš hranu. Stane i gleda te onim očima, namršten. I mnogi zbog toga nisu ni ulazili u kuhinju i tako su ostajali bez ručka.
Нема коментара:
Постави коментар