Ostala sam sama sa dvoje dece. Muž mi je umro pre dve godine u 37 godini života. Teško mi je.
Obećala sam mu da ću izvesti našu decu na pravi put i da ću se potruditi da im umanjim njegov nedostatak. Uf, teško mi, ali tudim se lavovoski. Deca su srećna. Svaku veče kad ih kupam mazim njihove malene pise, cak sam pokusala da im zagulim ali nisu jos spremni…
oni se tako smeju dok pipam malene sta vise pokusavam da im zagulim i svaki put kad uradim zaplacu… ne znam gde gresim pokusavam da izvedem decu na pravi put da sutradan budu srecni za voljenom osobom.. Ako ima neki iskreni neka se javi ispod
23.11.2017 moja majka, sestra i brat od šest godina su doživeli tešku saobraćajnu nesreću, ni jedno od njih troje nije uspelo da preživi. Ja sam taj dan bila u školi, srednjoškolka sasvim običan dan dok me na sred časa nisu zvali i saopštili tu vest.
Nikad neću zaboraviti taj osećaj kao da je deo mene samo tek tako odleteo srce mi se rastavilo na pola taj šok i traumu nikad neću zaboraviti. Niti ću ikad njih prežaliti, svaki dan mi fale sve više. Moj mali brat čiji je život tek počeo, sestra koja je završavala master studije i tek počela da ređa svoje uspehe, majka koja je sanjala uničiće nijedan njihov san nikad neće postati stvarnost.
Otac i dan danas plače za njima a ja sam iz dana u dan sve ranjljivija i sve me više boli i prazninu koju su ostavili ništa ne popunjava…boli me tako jako tako puno, nedostaju mi, volim ih…
Imam 39.godina i nisam zenjen.
ОдговориИзбришиAko ti se svidjam, javi mi se!